Kada sam prvi put kročila u Kovačicu, nisam ni slutila da će mi ovo mesto postati više od samo jedne stanice na mom obrazovnom putovanju. Došla sam nenadano, sa donekle pomirenim stavom, spremna da obavim školske obaveze i krenem dalje. Međutim, Kovačica je imala drugačije planove za mene. Kroz moje oči, ovo mesto se postepeno transformisalo iz nepoznate tačke na mapi u dom, prostor ispunjen toplinom i neočekivanom lepotom.

Prvi utisak je bio blag, gotovo tih. Nije bilo buke velikog grada, one žurbe koja me je obično okruživala na drugim mestima. Umesto toga, dočekala me je blaga, ravničarska idila, prostranstva koja umiruju duh i vazduh koji miriše na tek pokošenu travu i zemlju. Shvatila sam da život ovde teče drugačijim, sporijim, ali suštinski bogatijim ritmom.

Ono što je počelo da osvaja moje srce bila je neverovatna otvorenost i gostoprimstvo ljudi. Meštani Kovačice, svojim iskrenim osmesima i spremnošću da pomognu, brzo su me učinili delom svoje zajednice. Nisam se osećala kao stranac, već kao neko ko je pronašao svoje mesto. Svaki razgovor sa starijim sugrađanima, svaka priča koju su podelili o istoriji i tradiciji ovog mesta, približavao me je Kovačici.

Posebno me je očarala umetnička duša Kovačice. Naivno slikarstvo, koje je zaštitni znak ovog mesta, postalo je za mene prozor u dušu njegovih stanovnika. Gledajući te šarene slike, koje prikazuju svakodnevni život, poljoprivredne radove, porodična slavlja i narodne običaje, počela sam da shvatam dubinu njihove veze sa zemljom i tradicijom. Kroz te boje, Kovačica mi je otkrila svoju iskrenost i autentičnost.

Sada, kada gledam Kovačicu svojim očima, vidim mnogo više od mesta gde pohađam školu. Vidim zajednicu koja neguje svoje korene, slavi različitost i koja je uspela  da stvori harmoniju između tradicije i modernog života. Vidim mir koji mi je bio potreban da se fokusiram na svoje ciljeve ali i toplinu koja mi je dala osećaj pripadnosti.

Došla sam u Kovačicu nenadano, ali ovde sam pronašla nešto što nisam ni tražila – osećaj doma. Zaljubila sam se u njene ulice, njene ljude, njenu umetnost i njenu prirodu. Kovačica je postala deo mene, a ja, na svoj način, deo nje. I kada završim svoje obrazovanje, znam da ću sa sobom poneti uspomene na ovo divno mesto, koje mi je, neočekivano, postalo drago kao i moj rodni grad.

Magdalena Dragojlov 2-1