Sa ponosom mogu reći da je Kovačica, mesto bogate tradicije i kulture, moj rodni kraj. Ova tačka na karti banatske ravnice osnovana je 1802. godine od strane doseljenih Slovaka. Iako je mala varošica, njeno ime prepoznatljivo je širom svih kontinenata zahvaljujući našim naivnim slikarima čijim se delima divimo od detinjstva.

U mom srcu su zauvek uklesane široke, šarene ulice u kojima buja život naše zajednice. Od kuća oslikanih plavim motivima cveća sve do širokih, plodnih polja koje je okružuju, njen pejzaž zauvek će biti moj najdraži dom. U sećanju i ulicama i dalje odjekuje graja dece i i dalje se oseti duh mira i zajedništva. I dalje me poneki povetarac vrati u detinjstvo i ponovo osetim vetar kako se poigrava sa našom kosom dok kao nestašni cele dane provodimo u zelenilu. Ta sećanja moja su prošlost, koju današnja deca nažalost ne mogu podeliti sa mnom. Nekadašnje jurenje dece po ulicama zamenjeno je mukom i prazninom. Naizgled se i čini kao da je toplina oslikana na platnima naivnih umetnika nestala,da je zamenjena sivilom i hladnoćom. Kao da su boje koje su nam se nekada činile jarkim danas izbledele, a sa njima i osećaj pripadnosti. Možda je to samo privid koji nam je donelo odrastanje i sazrevanje, a možda se mi samo nadamo takvoj istini. Verujem da je ovo vreme samo kratko zatišje izazvano težnjom za modernim svetom. Kovačica tako više neće biti topla, vojvođanska varošica, ako se ove promene ne zaustave.

Ulice koje su nas odgajale zaslužuju da im se udahne novi život. To najbolje mogu učiniti one generacije čija su sećanja nastala na njima. Na nas pada odgovornost da pronađemo izgubljene boje i ponovo doslikamo pejzaž. Treba očuvati i obnoviti vezu sa našom prošlošću, jer je ona sastavni deo nas koji će nas na nekin način držati usidrene za ovu varoš. U mojim očima, te veze polako pucaju i sve više se zaboravlja toplina našeg doma.

Aleksandra Babinjec-3-1