Sanja Strakušek

,,Jesi li… Kako si napisala treće pitanje?’’, nesigurno me je upitala Teodora.
,,Nije valjda da nisi znala odgovor? Pa o tome smo pričali ceo jedan čas, a i lako je.’’
,,Pa, nije da nisam znala...’’, počela je Teodora dok smo išle stepenicama. ,,Učila sam cele noći... Ali znaš i sama da me profesorka mrzi! Sigurna sam da je namerno dala to pitanje, jer ja to nisam razumela.’’
Nisam ništa rekla na to. Pravila sam se da nisam čula, na sreću oko nas je bila buka. Kad smo stigle u svlačionicu i dogovorile se da ni ovog časa nećemo raditi fizičko, otišle smo u salu.
,,Šta si ono pričala dok smo silazile stepenicama? Nisam čula zbog buke.’’ Iako sam je čula, zamolila sam Teodoru da mi još jednom kaže to što je pričala.
,,Nije važno. Ništa.’’, odgovorila je.
,,Kako ništa? Izgledala si toliko iznervirano i nervozno dok si pričala... Nemoj sad-ništa, znaš i sama koliko mrzim kad mi nešto ispričaš i posle kažeš da nije važno!’’, rekla sam ljutito. Nisam bila ljuta, ali to uvek upali, tako da mi sve ispriča. Ni ovog puta nije bilo izuzetka. Sve mi je lepo ponovila.
,,Nisi učila. Laži profesorku, mene ne.’’, rekla sam joj. Ne shvatam odakle joj ideja da je profesorka mrzi. Glupost. A i da je mrzi, ne može da zna šta je ona naučila, a šta nije. Kao da mi je čitala misli, Teodora je zaključila da je to što je rekla samo obična glupost.
,,Jel' ideš danas u grad?’’, brzo je promenila temu.
,,Da.’’, odgovorila sam.
Pošto sam bila zauzeta gledanjem u profesora, nisam poklanjala mnogo pažnje Teodori. Ne znam ni šta me je pitala, nisam je slušala.
,,Zašto vas dve nemate opremu?’’, pitao nas je profesor.
,,Paa, boli nas stomak.’’, rekle smo u isto vreme.
,,Da!’’, opet smo istovremeno rekle.
,,Vas ne boli stomak, vas boli fizičko. Dobile ste minus.’’, rekao je dok je posmatrao ko još nema opremu.
Kao da sam sa oblaka pala na zemlju.
,,Ovo mi je treći minus. Dobiću jedan u dnevnik.’’, rekla sam, ali Teodora više nije bila pored mene. Sela sam na klupu i čekala da se vrati u salu. Došla je nakon nekoliko trenutaka. Sela je pored mene i kao da je znala da je pre deset minuta nisam slušala, nastavila je sa ispitivanjem.
,,Šta ima danas u gradu? Jel' opet neka fenserska svirka? Nećeš valjda ići? Kad ćeš krenuti? Jel' mogu...’’, pričala je kao da je imala baterije u sebi.
,,Alo, bre, Teodora!’’, prekinula sam je. ,,Jesam li u nekoj policijskoj stanici ili šta? Zašto su ti potrebne sve te informacije, a?’’, počela sam da je zadirkujem.
,,Ma samo onako, bezveze pitam. Znaš i sama da sam kažnjena i da ne mogu da idem na svirku. Samo sam te pitala a ti se odmah ljutiš.’’, prekinula me je tužnim glasom Teodora.
Začuđeno sam gledala u jednu tačku na zidu. Ne znam koliko vremena je prošlo, pomislila sam da nešto nije u redu sa njom i da nešto krije od mene.
,,Samo sam se šalila. Nemoj me shvatiti ozbiljno. Jel' ti se desilo nešto? Što si takva?’’, pogledala sam je u oči i nastavila... ,,Uostalom, zašto ne izmisliš nešto kod kuće, pa posle da idemo zajedno na svirku?’’
,,Ne mogu da idem. Moj tata radi u kafiću u kojem treba da bude svirka.’’, odgovorila mi je sa razočaranjem u očima.
Počela sam sa pričom da bih je razveselila... ,,Znaš ko svira? Epsilonizasm . Sećaš se onog dečka o kome sam ti pričala pre više od pola godine?’’. Nije me prekidala, čekala je da joj sve sama ispričam. ,,Znaš, onaj što sam ga upoznala na letovanju prošle godine i bila sa njim? Onaj u kojeg sam se zaljubila na prvi pogled, moja velika ljubav. On je basista u ovome bendu. Pre nekoliko dana me je dodao među prijatelje na fejsbuku. Pisao mi je da se preselio blizu našeg grada, nije mi rekao gde… Kad mi je rekao da ima bend, predložila sam mu da održe svirku u našem gradu i posle sam sve sredila u kafiću gde tvoj tata radi. Prihvatili su. Još mi je pisao da bi voleo da se vidimo, da još uvek misli na mene.’’ Prekinula sam sa pričanjem i zamislila se.
,,Ti si još uvek zaljubljena u njega?’’, pitala me je sa osmehom na licu.
,,Ne, nisam.’’, skrenula sam pogled i odgovorila.
,,Nemoj me lagati, znam te bolje i od rođene majke. Još uvek si zaljubljena.’’, ponovila je Teodora.
Bila je upravu, uvek je znala ko mi se sviđa, u koga sam zaljubljena ili slično. Ma koliko htela nešto da sakrijem od nje , uvek bi me provalila. Ili bih joj sama sve rekla. Za razliku od nje, ja nisam mogla uvek da shvatim šta joj je u mislima, i nije mi uvek sve govorila. Valjda je imala razloge za to.
,,Možda ću i ja ići, možda moj tata neće danas raditi.’’, rekla je u trenutku kad je zvonilo za kraj časa. Htela sam da je pitam da li sanjam ili nešto slično, ali nisam mogla ni svoje misli da čujem zbog buke koja je nastala. Samo sam pomislila, konačno petak, konačno je završen poslednji čas.
,,Jupiiii!!!’’, viknula sam na sav glas.

 

Stigla sam kući. Konačno. Dok slušam muziku na putu ka kući, nemam osećaj da pešačim pola sata, već deset minuta. Iako je spisak obaveza bio malo duži nego obično, to mi nije predstavljalo problem. Brzo sam se presvukla i žureći počela da obavljam sve. Znala sam da što pre završim, to ću pre početi da se sređujem za večeras.
Sve sam završila... Uzela sam da čitam neki časopis koji sam kupila na putu do kuće. Ako sam dobro razumela sve što je pisalo, trebalo je da izgledam seksi, ali i prirodno, moram da se ponašam kao dama, ali u svome stilu... Posle neka mi neko kaže da su časopisi dobri!
,,Jaoooo!’’, vrisnula sam. Žalim dan kada sam kupila prvi tinejdžerski časopis. Nema ničeg korisnog u njima, samo te zbunjuju da bi ih kupovala sve više, i više, i više… A posle nemaš novca za neku kul majicu. Baš se pitam koliko novca sam potrošila na časopise?
,,Poludeću!!!’’, vrisnula sam još glasnije.
,,Ti si već luda.’’, dodao mi je brat koji je igrao igricu u susednoj sobi. Ignorisala sam ga. Nisam htela izvući deblji kraj ako se žestoko posvađamo, jer kao mlađa uvek ja za sve ispadnem kriva. Nije pošteno.
Pogledala sam na sat. Bilo je tačno tri sata. Još uvek nisam mogla shvatiti kako brzo sam obavila sve zadatke za tako kratko vreme. Pošto sam još imala dovoljno, čak i previše vremena, nisam htela otići na tuširanje jer bih se mogla posle još isprljati. Uključila sam kompjuter da vidim ima li nešeg novog na fejsbuku…
,,Hmm, imam dve poruke.’’, rekla sam naglas. Na to je brat kao i uvek počeo da gunđa.
,,Stvarno? A od koga?’’, sarkastično je pitao. Stvarno ne shvatam kako kako od te glasne muzike i od njegovog navodnog pevanja čuje šta pričam sama sebi?
,,Kako je spor internet...’’, gunđala sam.
Kad mi je napokon otvorilo poruku, videla sam da je od Monike i počela da je čitam.
Hej! J Jesi li planirala da večeras ideš na svirku? Ako hoćeš, možeš da ideš sa nama… JLjubim te. :*
Stvarno ne razumem ljude koji na kraju svake poruke pišu poljubac, volim te ili neke slične gluposti. Mislim… zar se to ne podrazumeva? Čemu još i u poruke pisati?
Ići ću na svirku… J I da, mogu da idem sa vama, što da ne? A ko sve ide? Pozz J
Čekala sam odgovor, ali kada sam shvatila da nije na vezi, isključila sam fejsbuk i zaključala se u kupatilo.
,,Nemoj da ostaneš dva sata! I nemoj da potrošiš svu toplu vodu!!!’’, po običaju je doviknuo brat.
,,Ne boj se neću. Biću tri.’’, odgovorila sam i uz to se zlobno smejala. Šta mogu kad sam devojka? Niko ne može da me shvati! Čak ni mama. Uvek mi kaže da ne moram uvek dva puta da isperem kosu, da ne moram pre svakog izlaska da se depiliram, i još neke gluposti koje mi uvek samo uđu u glavu i odmah izađu.
,,Ups, potrošila sam svu toplu vodu, a još nisam ni kosu oprala, izgleda da ću to morati u hladnoj.’’. pomislila sam. Dobro je bilo to što nisam rekla naglas jer ne bih prošla dobro.
Obukla sam neke stare farmerke i majicu sa nazivom mog omiljenog benda KISS, da ne uprljam odeću za izlazak jer je bilo tek četiri sata.
,,Imam još SAMO PET sati?! Kad ću stići sve? Još treba frizuru da napravim, i da nalakiram nokte, i... i... i odeću da iskombinujem, i da se našminkam, i... i... i...’’, histerično i nervozno sam opet počela pričati sama sa sobom. Da bih se smirila, otišla sam na proveriti da li mi je Monika odgovorila. I jeste…
Ja idem sa bratom a on se druži sa ovima iz benda, pa ćemo ići sa njima. Malo mi je glupo da idem kao jedina devojka pa sam zbog toga htela nekog da pozovem, a pošto znam da ti voliš ovu vrstu muzike… što da ne? J Dođi kod mene u pola osam, da malo pričamo. Ljubim te. :*
A što bi bilo glupo da je i sama tamo? Ponekad ni ja ne razumem devojke?! Ponekad pomislim da bi bilo bolje da sam se rodila kao dečak… Nisam joj odgovorila, poruke kao što su OK, su za mene idiotske. Nastavila sam sa spremanjem…
Nalakirala sam nokte u crveno i nacrtala neke crne linije. Frizura mi je takođe bila gotova… A sad, onaj najteži deo-odeća. Šta da obučem? Posle pola sata kombinovanja različite odeće, odlučila sam se za crvene starke, crne mrežaste hulahopke, crni šorts, kariranu crvenu košulju i naravno crnu kravatu. ,,Ovo sigurno neće biti elegantno.’’, pomislila sam. Nakon što sam pogledala na sat shvativši da mi je ostalo još dva sata pre nego što bi trebalo da krenem, odlučila sam da malo gledam TV. Srećom bio je neki dobar film-po nazivu sam odmah zaključila da je dobar. Kad se film završio, zahvaljivala sam Bogu što se nisam našminkala jer sam za vreme filma plakala. Nije bio tužan, ali me je mnogo podsetio na mene. Baš bih htela da mi se nešto slično dogodi večeras.
,,Kako je sladak.’’, rekla sam naglas. Shvatila sam kolika je to bila greška kada je brat došao u sobu i počeo dosađivati. Čak mi je pretio da će nešto izmisliti da bi me kaznili, i tako ne bih nigde mogla ići večeras. Nisam obraćala pažnju na njega, negde sam pročitala da je to najbolje rešenje. Upalilo je, vratio se u svoju sobu i tako ništa nisam morala dam u kažem. Nakon što me je brat vratio u stvarnost, shvatila sam da za dvadeset minuta moram da budem kod Monike i počela sam sa šminkanjem… Kreon, mascara, sjaj i to je to. Prirodno je najbolje. Brzo sam završila i krenula kod Monike. Mama mi je rekla da mogu da ostanem do dva i dala mi je novac.
,,Zašto samo do dva?’’, pitala sam.
,,Opasno je lutati noću po gradu.’’, odgovorila je.
,,Pa, zbog toga je bolje da se vratim u svitanje.’’, rekla sam sa velikim osmehom na licu. Ignorisala me je pa sam nastavila… ,,Znaš, danas ima neka svirka koju sam čekala nedeljama, molim te... mogu li duže da ostanem?’’
,,Ne, ne može!’’, rekla je… Htela je još nešto da doda na to, ali ja sam se samo okrenula i otišla. Sigurno bi mi pričala kako je ona u mojim godinama smela da bude samo do jedanaest i tako neke gluposti. Pa šta?! Vremena se menjaju! Zbog ovakvih stvari nisam u dobrim odnosima sa mamom. Mislim, ovo i nije grad, ovo je gradić, a ljudi se ponašaju kao da su na selu. Šta loše može da mi se desi?
Dok sam išla Moniki, srela sam Teodoru i zapričala se sa njom.
,,Jel' baš moraš na svirku? Zar ne možeš posle da se vidiš sa basistom? Kako se uopšte zove? To mi nikad nisi rekla.’’, pitala je Teodora.
,,Bane se zove. Branislav. Znaš koliko sam čekala ovaj dan. A što uopšte i pitaš? Treba li ti nešto?’’, pitala sam je jer sam primetila da nešto nije u redu sa njom.
,,Ne osećam se najbolje. Ne znam šta mi je. Prijala bi mi šetnja.’’, odgovorila mi je. Malo sam ćutala.
,,Znaš da bih rado išla u šetnju s tobom, ali... Ipak... Znaš...’’, počela sam da pričam, ali Teodora je već znala odgovor pa me je prekinula. ,,Sve je uredu. Hajde, idi sad, zakasnićeš.’’
Krenula sam i da bi mi brže prošlo vreme pustila sam muziku.
Pazi sad, ovo je selo nije grad
Za njih kad neko svira nije normalan
Pazi sad, ovo je selo nije grad
Gomilu jadnika, zavist ubija
Bila je to prva pesma na mojoj plejlisti. Toliko sam se zanela u pesmu da sam se preplašila kad ju je prekinuo ton zvona. Bila je to Monika. ,,Šta sad hoće?’’, pomislila sam. ,,Halo.’’, javila sam se… ,,Ćao. E samo da ti javim’’, počela je Monika… ,,Svirka je otkazana. Biće svirke, ali ne ovaj bend, basista se nije pojavio, ne znaju šta je s njim.’’, nastavila je. ,,Jel' dolaziš?’’, upitala je.
,,Ne.’’, rekla sam zbunjeno i prekinula vezu.
Potrčala sam za Teodorom, jer je i meni sad bila potrebna šetnja. ,,Teodora!’’, vikala sam za njom, ali me još uvek nije čula. ,,Teodoraaa!!!’’, viknula sam još glasnije i potrčala za njom. Ona se samo okrenula i čekala da je stignem.
,,Šta je bilo?’’, pitala me je radosnim glasom i začuđenim pogledom.
,,Otkazali su svirku.’’, odgovorila sam joj dok sam hvatala dah. ,,Ima jedna svirka, ali ne oni. Oni su otkazali. Bane se nije pojavio, a nije mi ništa javio. Sad ću da ispadnem glupača i više neću moći u onaj kafić a izgleda da i Bane ne želi da se vidi sa mnom.’’, završila sam.
,,Aha, sigurno se ne osećaš dobro... Idemo u šetnju ili ne?’’, pitala je.
,,Može, prijaće mi. Gde ćemo ići?’’, pitala sam je, ali pre nego što je stigla da odgovori… ,,Možemo prvo u piceriju, da kupimo picu. Ja sam toliko razmišljala o Banetu, da sam zaboravila da jedem. Gladna sam.’’
Teodora se samo nasmejala i rekla da može. Rekla je da je i ona malo gladna. Pustile smo muziku glasno koliko god smo mogle i ludirale se po putu. Toliko smo se zanele u naše pevačke sposobnosti da nismo primetile da smo već blizu picerije. Složile smo se da kupimo porodičnu picu, bez pečurka. Ne volimo ih. Da bi nam brže prošlo vreme, dok smo čekale da pica bude gotova, otišle smo do prodavnice da uplatimo kredit za mobilni telefon. Dobro… Samo ja da uplatim, jer ga nikad nemam.
,,Šta će ti Snikers?’’, upitala je Teodora kad je videla da ga uzimam.
,,Jede mi se nešto slatko. Moram da pojedem nešto slatko, još se nisam smirila.’’, odgovorila sam na, po meni glupo pitanje. Teodora se samo nasmejala i kao da je znala, nije me više ništa pitala. U piceriju smo stigle posle dvadeset minuta, kako sun am i rekli, ali pica još uvek nije bila gotova. Obe smo počele gunđati. Na sreću čekale smo još samo koji minut, pa smo dobili našu lepu, porodičnu picu primamljivog mirisa. Otišle smo u park i pojele nekoliko komada. Sad, kad smo bile site, mogle smo krenuti u šetnju, ili kako mi više volimo-istraživanje. Složile smo se da idemo do drugog dela grada, skroz do kraja. To mesto je predložila Teodora jer je tamo bila jedne večeri i pričala mi je kako je lepo. Legneš na travu a iznad sebe vidiš million zvezda. Na pola puta sam shvatila da nema ni jedne zvezde na nebu.
,,Gledaj, nismo primetile da nema ni jedne zvezde. Idemo na neko drugo mesto, ili ipak idemo tamo?’’, pitala sam je.
,,Pa, kako hoćeš, ali kad smo već prošle toliki put... Što da ne? Možemo tamo da se odmorimo pa da idemo negde drugde.’’, odgovorila mi je kao da nju nisu bolele noge koliko su bolele mene.
,,U redu.’’, odgovorila sam, dok sam tražila pesmu na mobilnom. ,,Ali...’’, nastavila sam. ,,Hajde da se ludiramo kao kad smo krenule, baš je bilo zabavno.’’. Nije mi ništa rekla, samo je potvrdno klimnula glavom.
Hvala na višku inspiracije
U mom gradu je glupo voziti skejt
Jas am fabrička greška generacije
Dovoljno pametan, šteta, suviše slep
Moji su drugovi biseri rasuti zauvek
Uz ovakve pesme nam ništa više nije bilo potrebno da se potpuno otkačimo. Teodora imitira sviranje bubnjeva i moram da priznam odlično to radi, dok ja imitiram sviranje gitare. Nisam sigurna da li dobro imitiram pa ne mogu da se pohvalim. Mnogo sun am prijale te uloge. Toliko, da nismo primetile da je neko iza nas i da nas sve vreme posmatra. Srećom, već smo bile blizu mesta o kom je Teodora pričala pa smo brzo pobegle i nastavile da idemo, takoreći prirodni putićem. Teodorine bele patike su sad bile crne, zbog zemlje. Ja o svojim starkama nisam ništa brinula, već su bile stare i raščupane pa mi je bilo svejedno. Kako smo se sve više i više približavale mestu o kojem je Teodora pričala, počela sam da osećam neki smrad.
,,Kakav smrad? Ja ništa ne osećam. Baš si našla temu za šalu. Ha-ha...’’, počela je da mi se ismeva Teodora.  Ne znam kako nije ništa osetila… Smrad se osećao baš iz mesta koje nam je bio cilj. Kad smo došle do livade o kojoj je Teodora govorila, smrad je već bio skoro nepodnošljiv. Sad ga je i Teodora osetila. Uključile smo blic na Teodorinom mobilnom ali nismo videle ništa čudno.
,,Hajde da se igramo detektiva.’’, reče Teodora pa nastavi… ,,Koja prva pronađe uzrok smrada, ima jedan komad pice više. Ok?’’
,,Dogovoreno.’’, složila sam se.
Teodora je krenula na levu stranu livade, a ja na desnu. Shvatila sam da ću prva pronaći izvor smrada, jer je bio nepodnošljivo jak. Imala sam želju da povratim.
,,Ja više ništa ne osećam.’’, viknula mi je Teodora, koja je dotrčala do mene kada je videla da je pica na zemlji.
,,O moj Bože!’’, reče Teodora kad je videla zeca odsečene glave. ,,Zašto ga nisu sklonili odatle? Ko je uopšte mogao da uradi ovakvo nešto? Odseći mu glavu i ostaviti ga ovde gde dolaze deca... Ne mogu da verujem.’’, nastavila je Teodora predloživši da odmah odemo. Naravno, predlog je bez reči odmah bio prihvaćen. Krenule smo prema njivama. Bio je jedan uzan putić kojim smo mogle da prođemo. Nismo znale gde idemo, jednostavno nismo stajale. Složile smo se da ne spominjemo zeca, već da pričamo o nekim vedrijim temama. Dobro, ovu što smo odabrale baš i nije bila najvedrija, ali je bila mnogo bolja od ‘mrtav zec’ teme. Pričale smo o Banetu i svirci koja je bila otkazana.
,,Nikad mi nisi rekla kako ste se upoznali.’’, reče Teodora.
,,Nikad neću zaboraviti taj trenutak. Bila sam na plaži i bila sam se nešto posvađala sa bratom pa sam sa sladoledom u ruci bežala od njega... Saplela sam se o nečije noge i završila na Banetu koji se sunčao. I zamisli... Umesto kreme za sunčanje na telu je imao sladoled.’’, počela sam da se smejem, Teodora takođe.
,,Kad me je pogledao njegovim velikim plavo-zelenim očima, nisam znala gde sam. Kad me je brat stigao, smejao se kao lud... A Bane me je pozvao da stavim peškir do njegovog i malo da pričamo.’’, završila sam.
,,Pretpostavljam da baš niste mnogo pričali.’’, reče Teodora. Nisam joj odgovorila, samo sam se nasmejala. Na sreću zaboravile smo na zeca pa nam je opet bio osmeh na licu. Nismo bile svesne koliko dugo smo hodale, samo smo ugledale jedan brežuljak. Počela sam da trčim prema njemu i da se penjem. Teodora je potrčala za mnom. Prestigla me je. Valjda zbog toga što ne mogu brzo da trčim kad se prejedem iako sam inače brža od nje. Kad smo stigle na vrh brežuljka, shvatile smo koliko smo daleko od našeg grada. Počele smo razgledati okolinu, ali nije bilo ničeg zanimljivog, samo njive, a i dalje… njive. Međutim, ugledale smo nekog čoveka kako kopa rupu u zemlji. Nismo htele da se približavamo jer je bilo suviše mračno i nije bilo žive duše u okolini. Samo smo gledale. Dok sun am minuti prolazili kao sati, još uvek nismo mogle shvatiti zašto taj čovek kopa rupu. Kad smo videle da se taj muškarac već ne vidi zbog dubine rupe, bile smo sve iznemirenije, ali nismo htele da odemo. Pogledale smo malo bolje i u mraku na nekih deset metara od tog čoveka bio je motor, velika crna kesa i gitara. Ovo već nije bilo dobro. Prvo smo pomislile da neko hoće da zakopa svoju gitaru, ali to nije imalo nikakvog smisla. Nastavile smo gledati… kad je taj nepoznati muškarac izašao iz rupe, otišao je do crne kese i kotrljao ju je sve dok nije pala u rupu. Videlo se da je u kesi nešto teško, ali još nismo mogle složiti sve kockice pa smo nastavile gledati. Nakon što je bacio crnu kesu, uzeo je gitaru koju je takođe bacio u rupu. Pogledao je oko sebe, seo motor i otišao. Ašov kojim je kopao je ostao tamo pa smo pomislile da će se vratiti. Čekale smo na brežuljku. Nakon nekog vremena izgubile smo strpljenje i počele smo razmišljati o mogućnosti da idemo tamo i vidimo šta je to bacio u rupu. Teodora se mnogo plašila, ja takođe, ali se to nije toliko primećivalo. Polako smo išle u pravcu rupe, strahujući da se taj muškarac ne pojavi opet. Približavale smo se rupi, sve do trenutka kad smo postale kao kamenje jer je ona bila samo metar-dva udaljena od nas.
,,Ideš li da vidiš? Da ti dam mobilni, da osvetliš?’’, pitala je Teodora i posle toga odlučno rekla… ,,Ja ne idem!’’ Pošto nisam imala drugog izbora pravila sam se da to nije ništa strašno.
,,Ne moraš, sigurno nije ništa strašno, a mi se sad zbog mrtvog zeca plašimo.’’, rekla sam joj hrabro. Krenula sam kao na usporenum snimku u nekom filmu.
,,Požuri!’’, nervozno je govorila Teodora. Nisam joj ništa rekla na to, samo sam se sagnula i pogledala u rupu. Ništa nisam videla jer je bilo previše mračno, ali sam imala veoma loš osećaj. Zamolila sam Teodoru da mi uključi blic na mobilnom. Uključila ga je. Osvetlila sam rupu i u njoj sam videla plavu bas gitaru. Bila je sva prljava od blata a sve žice na njoj su bile raščupane.
,,Mislim da sam negde videla ovu gitaru.’’, rekla sam Teodori koja je ćutala jer je videla da i dalje razmišljam…
,,Nisam sigurna, ali mislim da je sličnu držao Bane, znaš... na onoj slici za plakat.’’
Nisam mogla dohvatiti kesu.
,,Hajde dođi ovamo i svetli mi, ne mogu sama.’’, doviknula sam Teodori, kao da je bila mnogo dalje od mene. Nije htela. ,,Hajde, hoću da vidim šta je u kesi.’’, zamolila sam je lepo. Nije ništa govorila, videla sam joj na licu da je bila previše uplašena. Kako sam ja delovala ne znam, nisam mogla zamisliti izraz svog lica. Teodora je došla bliže rupi, uzela mobilni i osvetlila mi je. Mogla sam dohvatiti kesu, sad sa obe ruke. Bila je zalepljena pa je nisam mogla otvoriti… Takođe je bilo nešto teško u njoj pa nisam mogla da je podignem.
,,Požuri, hajde, dok neko ne naiđe.’’, požurkivala me je Teodora, kao da nisam bila dovoljno nervozna.
,,Pocepaću je.’’, rekla sam.
,,Dobro, ja neću gledati. Šta ako je ponovo mrtav zec?’’, dodala je gadljivo.
,,Ma, nije sigurno, zečevi nisu ovoliko teški. Pametna glavo.’’, malo sam se našalila.
,,Ćuti i cepaj, ja zatvaram oči.’’, rekla je ljutito.
Nagnula sam se koliko god sam mogla, jedva sam dohvatila kesu i uspela sam je malo iscepati. Osetila sam nešto… nekakvu odeću. Brzo sam izvukla ruku jer nisam znala šta je to.
,,Čega ima u kesi?’’, ispitivala me je Teodora. Ignorisala sam je. Pomirisala sam ruku, mirisala je na muški parfem. Počela sam paničiti u sebi jer sam znala da nešto nije u redu. Nagnula sam se ponovo i rekla Teodori da ne sklanja mobilni, da mi osvetljava. Iscepala sam kesu po celoj njenom dužini. Nisam mogla verovati svojim očima koje su mi bile pune suza. Nisam mogla dobro da vidim. Nisam mogla verovati!
,,Teodora...’’, rekla sam tihim i plačljivim glasom. Teodora se okrenula.
,,O moj Bože... Ko-ko-ko je t-to?’’, mucajući i sa strahom je pitala Teodora.
,,Bane!’’, vrisnula sam i lice mi je bilo puno suza.
,,A-ali, daj, bre, ne-ne može b-biti on.’’, pokušavala je ubediti samu sebe u to.
,,Ustaj, ustaj!!’’, kao da sam čula njen glas… ,,Čujem kako neko ide na motoru.’’, preplašeno je vikala i vukla me za ruku. Nisam mogla da se pomerim… Odjednom sam ugledala Teodoru ispred sebe i osetila bol na licu.
,,Izvini, ali, ustaj!’’, rekla je. Odvukla me je do brdašca i pustila me da sednem na travu. Pažljivo je posmatrala šta radi taj muškarac.
,,Oh ne! Šta sad??? Nema mog mobilnog!?? Gde je??!’’, kroz plač je govorila Teodora. Obe smo odrisale suze i gledale okolo, ali nigde ga nije bilo. Pomislile smo na ono najgore.
,,Šta ako je pao u rupu? Ili, još gore-pored? Šta ćemo sad?’’, bila sam potpuno preplašena da sam skoro počela vikati. Obe smo bile preplašene i počele smo paničiti.
Gledale smo muškarca s ciljem da ga prepoznamo.
,,To je David! Sigurna sam... O Bože!! U šta smo se mi uplele?’’, još vieš je paničila Teodora.
,,Ko je David?’’, pitala sam sa još više uplakanim glasom.
,,Ne znaš? David je najveći narkoman u gradu.’’, odgovorila je. Pao mi je mrak na oči… ponovo. Teodora je valjda pokušala da me vuče po travi jer kad sam se probudila, košulja mi je bila prljava i zelena. Kad je shvatila da sam se osvestila, rekla mi je da moramo brzo pobeći odavde. Odmah sam ustala i počele smo trčati. Trčale smo najbrže što smo mogle, nismo pričale, nismo ni reč progovorile, jednostavno smo trčale. Izvukle smo sve snage iz sebe. Kad smo bile blizu naših kuća, dogovorile smo se da ćemo se dopisivati na skajpu i da ćemo tamo odlučiti šta ćemo raditi. U ovom trenutku nam je najopasnije bilo ostati na ulici.
Stigla sam kući. Zaključala sam sva moguća vrata koja su se mogla zaključati. Mama mi je bila budna, nije me videla, samo me je čula.
,,Šta je bilo? Jel' bila dosadna svirka? Što si ranije došla kući?’’, pitala me je.
,,Nije bilo svirke.’’, odgovorila sam i brzo otišla u svoju sobu. Pogledala sam se u ogledalo, skoro se nisam prepoznala. Odeća mi je bila prljava od blata, trave i ko zna čega još a na patikama sam imala nekoliko rupa. Lice mi je mnogo gore izgledalo. Takođe je bilo prljavo od blata, al ii od šminke koju su mi suze razmazale. Uključila sam kompjuter i otišla da se istuširam. Nisam ni o čemu razmišljala. Voda je bila prljava i crna, isto kao i moja osećanja. Nisam se dugo tuširala. Morala sam proveriti da li je Teodora sigurno stigla kući. Kad sam sela za kompjuter videla sam poruku.
TeodoraM: Jesi li stigla kući?
((viktorija::thepunk::)): Jesam. Htela sam proveriti da li si dobro, ali morala sam da se istuširam.
TeodoraM: Ok. Šta ćemo raditi?
((viktorija::thepunk::)): Ne znam, stvarno…
TeodoraM: Kako si?
((viktorija::thepunk::)):Još uvek ne mogu da dođem sebi. Moram da legnem… Izvini, stvarno moram da razmislim o svemu…
TeodoraM: Ok. Vidimo se sutra.
((viktorija::thepunk::)): Važi. Ćao.
Legla sam. Stavila sam slušalice u uši i pustila muziku.
Ne mogu da podnesem bol
I ne mogu da ga oteram
Ne, ne mogu da podnesem bol
Kako se ovo moglo desiti meni?
Počela sam plakati. Telo kao da mi je bilo u komadićima. Nisam mogla doći sebi. Jednostavno sam plakala. Bila sam razbijena iznutra. ,,Bane? Ja sam kriva za sve! Da im nisam predložila da u ovom glupom gradu održe svirku možda se ništa ne bi dogodilo. Sigurno se ništa ne bi dogodilo! Ja sam kriva...’’ Lice mi je bilo puno suza, jastuk je takođe bio mokar. Nisam mogla više plakati. Zaspala sam.
Bilo je šest sati kad sam se probudila. Sanjala sam košmare… Volela bih da se vratim u san i zaboravim na pravi košmar.
Uključila sam skajp, da vidim da li je Teodora na vezi. Jeste, bila je.
((viktorija::thepunk::)): Ne možeš da spavaš?
TeodoraM: Ne. Vidim ni ti ne možeš.
((viktorija::thepunk::)): Da… Jesi li pronašla mobilni?
TeodoraM: Nisam, ne znam šta da radim. Misliš da ga je David pronašao? Šta ako jeste?
((viktorija::thepunk::)): Ne znam, stvarno. Mislim da je najbolje da ne izlazimo iz kuće neko vreme.
TeodoraM: Slažem se. A šta ćemo raditi sa svim stvarima koje smo videle?
((viktorija::thepunk::)): Lupam glavu sa tim pitanjem, ali i dalje nemam nikakvu ideju.
Nisam imala ideju šta da radim. ,,Kome da kažem? Ako bih rekla mami, ne znam šta bi bilo. Otišle smo iz grada i to dosta daleko. Policiji? Još će nas i optužiti. Šta ako je David pronašao Teodorin mobilni? Možda će i nas ubiti. Sigurno hoće. ALI ZAŠTO GA JE UBIO?’’ Opet sam počela plakati, nisam se mogla smiriti… Zaspala sam pred kompjuterom. Mama me je probudila, trebalo je da jedemo. Nisam mogla, nisam ništa mogla staviti u usta. Otišla sam u dnevnu sobu da gledam televiziju. Bile su vesti, mrzim vesti, ali sad sam ih gledala. Možda će biti nešto… Možda su ga pronašli.
,,…..Najnovija vest za danas: Mladić D.S. 19, predozirao se heroinom. Saznajemo da se ovaj mladić već godinama drogirao………. Pored pokojnika je pronađen mobilni telefon koji nije pripadao njemu. Ako je Vaš ili znate čiji je, molimo vas da obavestite policiju!...’’
Odmah sam zvala Teodoru.
,,Jesi li gledala vesti?’’, upitala sam je odmah kad se javila.
,,Ne, nisam. Šta je bilo?’’, odgovorila je uplašeno.
,,David se juče predozirao. Pronašli su ga tamo na putu gde su njive, ali za Baneta nisu saznali. Takođe su pronašli tvoj mobilni kod njega. Šta ćemo sad?’’, brzo sam joj ispričala sve što sam čula na vestima.
,,Mislim da je najbolje da odemo i kažemo sve što smo videle.’’, nesigurno, uplašenog glasa je pričala Teodora.
,,I ja tako mislim. Sigurna sam da je to najispravnije.’’, podržala sam njenu odluku. ,,Ne želim da Bane bude tamo... sam...’’, tužno sam završila rečenicu. Završile smo razgovor kad smo se dogovorile da svaka kažemo svojoj mami, da će one znati kako dalje. Tako sam i uradila. Pozvala sam mamu u svoju sobu, zatvorila vrata i sve joj ispričala. Svaki detalj jučerašnjeg dana. Sve. Nije mogla da veruje, niti je mogla reč progovoriti. Otišle smo u policiju zajedno sa Teodorom i njenom mamom. Zajedno smo sve ispričale šta nam se izdešavalo od trenutka kad smo se srele uveče. Bili su to najduži dani u našim životima. Iako smo rekle sa smo dobro i da imamo samo nekoliko ogrebotina, poslali sun as u bolnicu na pregled. Takođe smo morale neko vreme posećivati psihologa. Nisu želeli da uradimo nekakvu glupost… Nisam baš najjasnije razumela šta su mislili pod tim da ne napravimo neku glupost, ali nisam nikog ni pitala.
Psiholog je pričao sve samo gluposti, nisam mogla da ga slušam. Uvek me je sve podsetilo na Baneta i uvek sam odlutala u neki drugi, svoj svet. U lepi svet, u kojem sam bila zajedno sa Banetom. Budna sam sanjala… nemoguće snove.
Do sad sam mislila da sam jaka
Do ovog trenutka kad je sve pošlo naopako
Mislim da mi je potrebno čudo da bih ovo preživela
Želim da mogu da te vratim
Želim da vratim vreme unazad
Ne mogu te pustiti, ne mogu pronaći svoj put
Bez tebe ne mogu pronaći svoj put
Uzela sam tablete. Sve tablete koje sam pronašla sam sipala na sto. Otišla sam u kuhinju po vodu... kad sam se vratila u sobu, uzela sam tablete i stavljala ih jednu po jednu u usta...
,,Ne! Nemoj to da radiš!’’, vikala je Teodora koja je došla da me poseti, ali je bilo kasno.

,,Šta se desilo? Gde se nalazim?’’, čudno sam gledala sve oko sebe. Glas mi je bio čudan, jedva sam ga i čula.
,,Polako, ne boj se...’’, smirivala me je mama sa suzama u očima… ,,Najvažnije je da si živa...’’, zagrlila me je, bio je to zagrljaj kakav odavno nisam dobila od nje a koji joj takođe nisam dala. Pozvala je Teodoru i otišla da pozove doktora.
,,Nemoj da brineš, biće sve u redu. Nemoj to više da radiš, nemoj me plašiti. Ne mogu da zamislim kakav bol osećaš zbog gubitka Baneta, ali nemoj zaboraviti na nas ovde. Molim te, nemoj nas nikad napustiti. Ja, tvoja najbolja drugarica ću uvek biti pored tebe. Volim te!’’, držeći me za ruke, pričala je Teodora.
,,Ne brini. Neću uraditi ništa glupo. Shvatam da sam pogrešila...’’, pomislih.