MILA

Polako nestaje, prašina ostaje... strah obuzima telo...duša drhti, sve propada. Nestaje za tren kao kula peska koju sam gradila osamnaest godina. Moj biser, moj sjajni dijamant odlazi, gasi se. Nema više snage da korača kroz trnje, po kamenju i stenju. Nema više snage da se bori i pobeđuje u svim borbama sa životom. Sada je samo ranjena životinja koja bez snage doziva u pomoć. Tek po neki trzaj ukrade se na trenutak da bih znala da je još uvek tu. Strah je pobedio, bolest joj uzela telo, njeno mlado, ponegde naborano telo. Duša se predala, podigla belu zastavu. Život je bio prevelik udarac za nju. Moja majka polako klone.
I kako sad da verujem? Kako da nastavim kada me napušta? Kuda otići, kome se poveriti, kome okrenuti, a koga moliti za pomoć? Previše stvari odnosi sa sobom. Nije me naučila dovoljno, iako me je puštala da sama učim, sama se borim za ono sto hoću. Sama koračam, pa i trčim kroz život.
Znam da život daje i uzima jer mi je dao moje mače, moju ljubav života, ali zašto toliko rano da mi oduzme nesto najdraže, moj biser, moj svetlucavi dijamant? Možda je rano, ali je kristalno jasno. Bolest je odnosi. I ja se bojim, i ja drhtim, ne želim da vidim, skrivam se u svom svetu.
Da li kad nestane, kad ode, trebam da izdržim sama ili smem da se oslonim na svoju ljubav, da mu dozvolim da mi pomogne? Da li mi je onda dozvoljeno da pokleknem jednom u svom životu i oslonom se na nekog? Da li smem to da uradim iako me je učila drugačije, oštrije? Da li bi on ispunio bar deo te praznine koja ostaje? Toliko pitanja mute mi vidik. Mozak se umara, ne mogu da razmišljam...
Na kraju, ja odlazim. Ne mogu ostati i gledati kako se moj biser raspada. Nemam snage držati je za ruku i uveravati da će ipak sve biti u redu. Volim je, najviše, ali odlazim. Ostavljam moj svetlucavi dijamant, moje sunce da se gasi u miru i ostavljam ljubav svog života. To je posledica, on neće poći samnom. To ne mogu tražiti od njega. Ipak, on ovde ima svoj život.
Ali, jedno je sigurno: UVEK ĆU IH VOLETI...

 

 

ULICA BEZ IMENA


Toliko stvari ima koje sam proživela, toliko stvari ima koje sam prebolela, koliko sam samo suza
isplakala i koliko tuge sam gorko progutala, ali najviše ima reči koje bih izgovorila.Većinu bih vikala
i urlala jer previše besa i bola u meni ima... i još mnogo će ga i biti.

Ponekad, ni ja sama ne mogu da poverujem šta sam sve morala da proživim sa svojih osamnaest
godina. Mnogi me pitaju odakle mi snaga. Jednostavno, takav je zivot. Jedna od mnogih stvari kojima
me je naučio je da sve prođe i moras nastaviti dalje. Ne možes živeti u prošlosti i od prošlosti. Ako
i pokušaš, ostajes zarobljen zauvek. Život je jedan, treba ga iskoristiti na najbolji način. Gledaš uvek
da izvučes najbolje iz situacije u kojoj sa nalaziš jer to, jednostavno, jača.

Meni je pisanje spas! Mnogo sam prošla, mnogo ću proći, ali pisanje, olovku i papir nikada neću
zaboraviti za sobom kao lošu naviku. Kada pišem, čak i u glavi, stvaran svet nestaje, stvaram novi,
neki moj mali svet u kome sam ja jedna i jedina. Ja sam početak, centar i kraj...

U njemu ima puno tuge i bola, ali sreće... E,sreca je glavni sastojak, najlepša biljka, najlepša ulica,
najlepša kuca, najlepši cvet... Ako se nekom čini da su svi moji tekstovi vezani za njega i o njemu,
ako se nekom čini da se moj svet vrti oko njega to je zato sto on ima samo jedno značenje, samo
jedan smisao i jedno ime...SREĆA. Svesna sam svojih grešaka, a bilo ih je dosta. Želela sam uvek nedostižne stvari i nisam birala načine na koji ću ih dobiti. Ali, povredila sam mnoge ljude. Nikada nisam znala da kazem "Izvini" ili "Žao mi je"... ne, sve do pre par meseci. Ponekad sam prelazila preko svih postavljenih granica i kršila mnoga pravila. Pravila su tu da bi se kršila. A onda je u moj život usao on. Nisam želela da pravim izuzetak. Do tada je bilo zbog mene, ovaj put bilo je zbog njega. Srušila sam pravilo koje se ruši samo zbog večne ljubavi. Izgubila sam drugaricu i najboljeg druga. Prešla sam granice... one krajnje. Rizik za nekog je nepoznat pojam ili samo reč, za mene je to život. To je samo još jedan sastavni deo moje igre, života ako vam je draze. Ali, ne želim ovu priču pretvoriti u još jednu dosadnu ljubavno-tinejdžersku priču.

Sve je tamno, smo je mesec tu da obasja put slucajnim prolaznicima. Atmosfera se najpreciznije objasnjava kao jedna boja: siva. Ma, to je sve samo u jednoj ulici. Ulici bez imena. Samo jedna je kuća u toj ulici bez imena. Krov se ne vidi, tamni oblaci ga skrivaju. Zidovi su kameni uz koje se tiho i nečujno prostire i sve više penje stara puzavica, neobicno tamne boje. Mozete li je zamisliti? Vrata su nalik na velika sarinska vrata koja prati skripa dok ih otvaras. Iza njih krije se velika dvorana, belih zidova kao beli golubovi koje kad pogledam u oči vidim ogromno, crno dvorište sa tek ponekom svetiljkom.
Ako zastanem i dobro ošlušnem čujem muziku. Muziku davnog bala koji je davno nekom nesto značio i vidim sve te devojke, žene i devojčice u prelepim dugim haljinama, a muškarci kako u frakovima kao pingvini stoje i pričaju... neki i igraju. A onda sam ponovo sama, ponovo koračam. Pogled mi je usmeren samo ka predivnim belim mermernim stepenicama koje me mame da idem dalje, uvlace me sve dublje. Odvode me do najlepšeg sna, bajke sa tuznim krajem, najdalje prošlosti i budućnosti i do nedovršene ljubavi. Polako, sasvim sigurno penjem se. Jedan korak me vodi id svega. Ponovo, po ko zna koji put, rizikujem. Hodnik koji, cini mi se,prostire se u nedogled nalazi se ispred mene. Previse vrata gde god mi pogled dostize. Neka braon, neka crna, neka svetlo plava... Neka su nova, ali na nekim su izrezana slova, brojevi, reči i rečenice. Bez uspeha pokušavam da odgonetnem šta mi govore. Sva su zaključana i tajna. Svaka vode u novi, stari deo mog života. Morala bih još da naučim bolje da sanjam, mastam, da želim, volim, patim i da ne žalim za suzama da bih svaka ta vrata na sebi nosila razumnjivu reč ili rečenicu.
U jednom trenutku kao da me neko hvata za ruku i odvlači ponovo dole u dvoranu. Želim zastati, ali ne mogu. Jednostavno moram otici u dvoriste. Crno, tamno, mrtvo je. Lavirint ispred koga se nalazim, od puzavice uteruje strah u kosti bolje od najgoreg horor filma. U taj lavirint tek ponekad zavirim. Zbog toga je i tako mrtav. Ne održavam svoju prošlost u životu, ne volim je. Ne želim da se izgubim u njoj jer svaka prošlost je jedan lavirint. A ta svetlost, koja se u nekoj daljini nazire je samo moj tračak nade da označim tugu, da joj malo uzvratim bol. Ipak, tuga pobeđuje u mraku.

I to je to. To je moj svet. Ulica bez imena, kuća bez broja. Tu se ja skrivam, tu ja živim.

BOJANA NEDIĆ