PESMA

Ovo je priča moje ličnosti, ustvari, o mojoj ličnosti. Događanje je istinito, a da bih vam bolje iskazala svoja osećanja i opisala situaciju, odabrala sam neke stihove Đorda Balaševića.

“Napiši mi pesmu”, molio me je. Nisam znala da li ću umeti. ”Reči jesu moje drage igračke i cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleodoskopa, i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim”. ”Ali postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči”. Dok nebo potapa svet, Sunce široko korača iza horizonta i dok zvezde posipaju plavetnilo svojim zlatnim prstićima, kao mlečni prah prostire se miris svežine, slatki zvuci tišine, i onaj poznati osećaj kao da moje misli odzvanjaju u praznom vazduhu i dele čari moje mašte sa prirodom. Ali niko ne čuje šta ja mislim. Ispred mene pusti fudbalski teren, prostran i ravan kao severni Banat. I tu je on. Pored mene. Svuda oko mene.
On nosi ceo svet u svojim očima. U njima se ogleda Veliki medved, koji će me uvek podsećati na njega, ma gde bila. A kad bude zažmurio, pred njim ce goreti slika voljene osobe, njegovog života - mene. U njegovim prstima su moji dodiri, na njegovoj koži moji mirisi, na njegovim usnama moji ukusi, a u glavi... odgovori na sva pitanja o meni. Njegov glas širi prolećni polen po tribinama.
I vrativši se u stvarnost, čuh kreketanje žaba na bari pored sela, ko zna koliko dalekoj. Postavila sam mu pitanje vezano za nas. Gledao me je. Taj pogled, moje ogledalo, urezao je u mene za svagda. Posle tihe pauze, progovorio je: “Šta misliš koliko ima žaba tamo”? Moj napeti uzdisaj odjeknuo je preko betonskih stepenika. O, samo to ne...
Prkoseći zakonu gratavitacije, u mom oku blistala je malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući niz obraz. Znam, more je potopilo Atlantidu, i krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome tribine, a velike mutne reke nakrive šešire, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa ... Aku suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
A kako reći jedno drugom da imamo još malo vremena? Iako to oboje znamo, zatečeni i “ukočeni”, kao u prvim trenutcima straha, ne pomičemo se; želeći da iskoristimo to vreme, ne znamo šta da radimo. Sećaću se njegovih pesama, uzrečica, srećnih krajeva. Ponekad ću ga spomenuti svojim novim drugovima, ali to je kao da neku svoju veliku tajnu delim sa hiljadama nepoznatih ljudi. Eto, ”Bog je kad-kad pravi šeret, sa strmini doda teret i potura nedohvativo da se dohvati... ” Volim ga tako lako, a tako teško to znam da pokažem. ”A onda odjednom raspored mladeža na njegovim leđima, kao tajna mapa, pokazala mi je u koje sazvežđe treba da se zagledam i eto je pesma”!