Književni lik kojeg sam nedavno upoznala

Profesor je predavao. Nisam pratila od početka nastavu, tek kada je pomenuo da je delo Balzakovo, zainteresovala sam se. U toku jednog popodneva pročitala sam ceo roman, u jednom dahu. Bila sam impresionirana likovima i samim delom, uopšte, razvoj i zaplet događaja otvorio mi je sasvim nove horizonte realnog načina življenja.

Preživljavanje emocija, događaja i doživljavanja likova na neki poseban način proširili su smisao mog do tada skromnog života.
Najviše pažnje posvetila sam Eženu de Rastinjaku. Da li zato što je bio mlad ili zato što sam u njemu prepoznala sebe i svoje ambicije – ne znam. jednostavno, osećala sam da je on jedini zaslužan moje pažnje i poštovanja. Mogu slobodno i bez imalo griže savesti i srama da kažem da su impresije i oduševljenja tokom upoznavanja ovog knjevnog lika rasli i uzdizali se do visina, savršenstva. Opis ovog mladića mi u početku nije mnogo značio. Znala sam da je visok i crn, da je živeo u teškim uslovima, i zbog školovanja došao u Pariz... Ali da li je to nosilo i posedovalo onu tehniku i smisao kao kada sam pročitala ceo roman? Ne. Nakon upoznavanja romana, sadržaja i svih detalja, upoznavši Rastinjaka, shvatila sam da postoji još časnih i poštenih ljudi. Iako ih je malo, oni su tu. Možda baš pored nas, ili u susednoj učionici. Tu su...

Živeti u ubeđenju i uverenju da je ceo svet loš, nezahvalan i rđav činilo je mene takvom. Moju dušu, telo i um. Ubijalo snove, nadu i veru jedne šesnaestogodišnjakinje... Suviše razočarana u život i „prijatelje“, poput čiča Goria; činilo se da nema svrhe... ni razloga. Mislila sam da je moral zauvek izbrisan sa lica zemlje, a časat i poštenje potopljeni u nekoj beskrajnoj magli odvratnosti i gadosti... Davno, pročitala sam jedan citat devojke od trinaest godina. Glasio je: „Neki ljudi dođu u naš život i brzo odu, ostave tragove na našem srcu, a mi... posle toga više nismo isti“. I čekala sam, mislila sam – doći će – pojaviće se neko. Iz porodice, učionica, sa treninga... ne! Došao je Ežen, Ežen de Rastinjak. Zvuči ironično, za ne? A ni patetika nije daleko... Šta se dešava? Zablude o savršenstvu? Možda..

Čovečnost i skromnost, tolerancija, poverenje i LJUBAV. Ubijeni, zgaženi su tokom romana, a bilo je mnogo padova, ispada i bolne nemoralnosti. A on, dečko sa najiskrenijim mislima i osećanjima – uspeo je. Uspeo. Pohlepa i zavist nisu ovladale njegovim prosvetljenim i bistrim umom. Uprkos snažnoj ljubavi i bezbroj izbora „nečiste krvi“, lošeg uticaja okružen pohlepom, ironijom i jednostavnošću, a opet ljudi „visokog društva“, sam, čistog obraza, čiste duše. Uspeo je. Nije mu bilo, ali bio je uporan, sanjao je i maštao, odnekud je morao da počne. Znao je da je na kraju plati cenu svog uspeha i dotičnog društva. U novom svetu, zbunjen i uplašen, istrajao je i časno opstao. A NIJE MORAO... Kažem, ima ljudi dobrih i cenjenih, nije toliko surov ovaj svet, samo se okreni oko sebe... Možda si baš TI „moj“ Ežen?

Soldatović Andrijana II2